Prica o samoci

Jednog dana, neki čovek se popeo na planinu na kojoj je jedan pustinjak utonuo u meditaciju, pa ga upita: „Šta radiš u toj samoći?“

Na ovo joj on odgovori: „Imam mnogo posla…“

„A kako ovde možeš da imaš toliko posla, ja tu ništa ne vidim…”

„Treniram dva sokola i dva orla, uveravam dva zeca, disciplinujem zmiju, motivišem magarca i krotim lava.“

„A gde su oni? Ja ih ne vidim?“

„Tu su, unutra:

Sokolovi se bacaju na sve što im se predstavlja, dobro ili loše. Moram da ih naučim da prepoznaju dobre stvari. To su moje oči.

Dva orla su sa kandžama koje zadaju bol i raskidaju, moram da ih naučim da ne povređuju. To su moje ruke.

Zečevi hoće da idu kuda žele da se ne bi suočavali sa teškim situacijama. Moram da ih naučim da budu mirni i strpljivi čak i ako postoje patnje i spoticanja. To su moja stopala.

Magarac je uvek umoran, tvrdoglav, više puta ne želi da nosi svoj teret. To je moje telo.

Najteže je ukrotiti zmiju. Iako je zatvorena u čvrstom kavezu, uvek je spremna da ujede i otruje sve što je u blizini. Moram da je disciplinujem. To je moj jezik.

A imam i lava. Oh…, kako je ponosan, ali on uzalud misli da je kralj. Moram da ga ukrotim. To je moj ego.

Kao što vidiš, prijatelju, imam mnogo posla…”